Kurkuma za lečenje artritisa kod pasa

Kurkuma, narandžasti začin koji daje kariju žutu boju, ima mnoge zdravstvene beneficije. Jedna oblast u kojoj naročito dolazi do izražaja jeste lečenje artritisa ili bolova u zglobovima, a sada su se pojavila i naučna ispitivanja koja potvrđuju efikasnost kurkume.

Novo kliničko istraživanje, koje je objavljeno u „Journal of Clinical Interventions“, testiralo je efekte kurkume u poređenju sa ibuprofenom u lečenju ljudi koji pate od osteoartritisa kolena.

Da napomenemo - nikada nemojte psu davati ibuprofen.

Ponekad nas zbunjuje činjenica da se kurkuma i kurkurmin koriste kao sinonimi, međutim oni nisu ista stvar. Latinski naziv za kurkumu je curcuma domestica; kurkuma sadrži kurkumin. Kurkumin je aktivni sastojak u kurkumi koja pruža većinu zdravstvenih beneficija. Kurkuma je ime začina koji se koristi u kuvanju; kurkumin je naziv koji se često koristi u raspravama koji se tiču njegovog uticaja na zdravlje.

Šta je studija otkrila?
Studija, pod nazivom „Efikasnost i bezbednost Curcuma domestica u poređenju sa ibuprofenom kod pacijenata sa osteoartritisom kolena", poredila je efekte ibuprofena i kurkume kod 367 pacijenata u trajanju od 4 nedelje. Svi pacijenti imali su umeren bol, koji je bio dovoljno jak da remeti svakodnevnu rutinu pacijenata, a nekada čak i koncentraciju. Pacijenti su nasumično podeljeni u grupe i dobijali ili kurkumu (185 pacijenata) ili ibuprofen (182 pacijenata). Studija je merila bol, ukočenost i funkciju.
U zaključku, studija izveštava da su i kurkuma i ibuprofen bili uspešni u smanjenu bolova i nelagodnosti, ali su pacijenti koji su dobijali kurkumu ostvarili bolje rezultate u testovima penjanje uz stepenice i 100m hodanja. Svi rezultati pokazali su značajno poboljšanje u odnosu na polazne rezultate u obe grupe; 96-97% ispitanika u obe grupe bili su zadovoljni terapijom. Ipak, broj neželjnih efekata, pre svega bolovi u stomaku i nelagodnost, bila je znatno veća u grupi koja je dobijala ibuprofen.

Još jedna slična studija iz 2012. naišla je odlične rezultate koristeći kurkumin u lečenju veoma bolnog reumatoidnog artritisa, a u toj studiji grupa koja je primila samo kurkumin pokazala je najveći procenat poboljšanja.

Dobra vest za pse
Ovaj začin obećava - s obzirom na to da je kurkuma u ovim studijama ostvarila bolje rezultate, stručnjaci smatraju da je ovaj začin jednako efikasan kao mnogi lekovi koji veterinari preporučuju, ali sa znatno manje neželjnih efekata.

Ako Vaš pas pati od artritisa ili ima bolove u zglobovima, možete probati sa kurkumom. Kurkumu je najbolje kupiti u prodavnicama zdrave hrane (u prahu ili kapsulama).
Koji god oblik izaberete, možete ga koristiti kao dodatak ishrani Vašeg psa. Ovo su preporučene doze:

do 5kg - 1/8 kašičice dnevno
  5 do 10kg - 1/8 do 1/4 kašičice dnevno
10 do 25kg - 1/4 do 1 kašičice dnevno
25 do 45kg - 1 do 2 kašičice dnevno
preko 45kg - dve kašičice ili jedna supena kašika dnevno

Izvor

Kurkumin u kurkumi je vezivno sredstvo, tako da je bitno da Vašem psu obezbedite dovoljnu količinu vode, kako biste izbegli nastanak zatvora.

Napomena
Potražite savet kod Vašeg holističkog veterinara ukoliko imate neke nedoumice. Iako je generalno sigurna, postoji nekoliko stvari koje treba uzeti u obzir. Kurkuma može uzajamno da deluje sa drugim lekovima, pogotovo sa nesteroidnim antiinflamatornim lekovima i lekovima za razređivanje krvi kao i kod lekova koji se koriste u hemoterapiji. Visoke doze takođe mogu da izazovu probleme sa jetrom. Kurkumu ne treba davati tokom trudnoće psa - može izazvati prevremene kontrakcije materice koje dovode do pobačaja. 

Ostale beneficije
Pored toga što pomaže kod bola i upala, kurkuma nudi i mnogde druge zdravstvene beneficije. Kurkuma između ostalog podržava zdravlje srca time što smanjuje LDL (loš holesterol) i proređuje krv; pomaže u detoksikaciji tela; deluje kao antioksidant i deluje protiv raka; može se koristiti u lečenju epilepsije; pomaže kod alergija; ubija parazite i sprečava formiranje katarakte. Budući da je vezivno sredstvo, može se koristi u lečenju dijareje.

Izvor

Upala uha kod pasa - lečenje na prirodan način

Otitis externa, upala spoljašnjeg ušnog kanala, je jedan od najčešćih problema sa kojima se susreću današnji veterinari. 

Upalu prouzrukuje niz različitih mikroorganizama - bakterije i gljivice. Upala je i često  posledica drugih primarnih uzroka, kao što su strana tela, hipotireoza, autoimune bolesti, paraziti kao i uprotreba neodgovorajaćuh tretmana i/ili korišćenje sredstava za čišćenje uši koja izazivaju iritaciju.
Navedene preporuke se mogu primeniti samo kod upalje spoljnog ušnog kanala. Otitis media i otitis interna - zapaljenje srednjeg i unutrašnjeg uha - su stanja koja bi trebalo da leči Vaš veterinar. Budite sigurni da ste dobili tačnu dijagnozu pre početka kućnog lečenja.

Biljni lekovi deluju gotovo podjednako brzo kao i lekovi koje bi prepisao veterinar.

Simptomi i tradicionalno lečenje upale uha kod pasa

Tipični simptomi:

- pas trese glavu levo-desno

- češe uho šapama ili ga trlja o pod ili o neki drugi predmet
- uši su vruće na dodir i pokazuju znakove češanja i iritacije (crvenilo)
- smeđi/crn sadržaj iz uha koji je lako vidljiv kada vatom obrišemo spoljni deo ušnog kanala

U zapadnoj medicini, posle ispiranja i čišćenja ušnog kanala (dok je pas u većini slučajeva pod anestezijom) često se koristi kombinacija raznih antibiotka i steroida. Ukoliko upala ne reaguje na uobičajen tretman, vrši se operacija u kojoj se otvara ušni kanal radi bolje cirkulacije.

Nažalost, mnogi preparati sadrže kortikosteroide (kortizon), sa teorijom da se oni suprotstavljaju upali i tako umanjuju bol i iritaciju. Steroidi usporavaju dugoročni proces ozdravljenja, a spisak potencijalnih neželjnih efekata je dugačak.

Jako je važno da prvo posetite veterinara kako biste dobili tačnu dijagnozu. 

Ako su uši Vašeg psa relativno čiste, blaga mešavina jabukovog sirćeta i vode (1:1) i/ili povremena upotreba biljnih preparata, može biti dovoljan tretman za sprečavanje upale spoljašnjeg ušnog kanala. Koliko često ćete upotrebiti ovu mešavinu ili biljni preparat zavisi od pojedinačnog slučaja.
Biljne kapi možete koristiti unutar ušnog kanala, kako bi se flora vratila u ravnotežnu. Interno možete koristiti bilje za poboljšanje imunog sistema, koje će ujedno sprečiti rast mikroorganizama i smanjiti bol kao i samu upalu.

Imajte na umu da je ključ lečenja upale spoljnog uha, da biljnu mešavinu dovedete u dodir sa izazivačima upale. Zamolite svog veterinara da Vam pokaže kako pravilno treba naneti biljne mešavine. I zapamtite - uvek je lakše sprečiti nego lečiti. Kao preventiva, preporučuje se korišćenje blage biljne mešavine jednom mesečno tokom života Vašeg psa. 

Koliko dugo ćete koristiti biljnu mešavinu zavisi isključivo od Vašeg psa.

Kamilica (Matricaria recutita) ima opuštajuće i antiinflamatorno dejstvo, a pored toga deluje i kao analgetik, sedativ i antiseptik, pa je tako savršeno rešenje za bolne uši. Unutrašnje korišćenje ima moć da smiri Vašeg ljubimca.

Kantarion (Hypericum perforatum) ima antibiotska svojstva, a njegovo korišćenje, spoljašnje ili unutrašnje, jako je korisno za smirivanje Vašeg psa tokom infekcije.

Neven (Calendula officinails) ima neverovatnu sposobnost lečenja i jedna je od najboljih biljaka u lečenju kožnih oboljenja i oboljenja spoljašnjeg dela uha. Pogodno je kako za spoljašnje tako i za unutrašnje lečenje.

Divizma (Verbascum spp.) potopljena u maslinovo ulje je verovatno jedna od najboljih biljnih mešavina za smirivanje i lečenje upala. 

Kod blagih upala, sami možete napraviti svoju mešavinu. Evo kako:
Napunite teglu lišćem i cvetovima divizme i prekrijte ih maslinovim uljem. Za dodatno antibiotsko dejstvo možete dodati jedan ili dva čena belog luka. Ostavite da stoji dve do tri nedelje. Procedite i nanesite nekoliko kapljica mlakog (ne vrućeg!) ulja u ušni kanal.

Beli luk (Allium sativum) se često dodaje mešavinama koje su namenjene za lečenje upale uha, jer poseduje antibiotska svojstva.

Hamamelis/Whitch Hazel (Hamamelis virginiana) uspešno smanjuje otok u ušnom kanalu i olakšava bol.

Dobra vest je da su biljni lekovi efikasni protiv gljivičnih i bakterijskih infekcija. Tako će biljne mešavine namenjene lečenju upala uha sprečiti rast i razmnožavanje gljivica, što često nije slučaj sa antibioticima. Šta više, mnoge gore navedene biljke (kamilica, divizma, hamamelis) ublažuju bol, upalu i iritaciju. To znači da ako koristite biljke, gotovo nikada nećete morati da koristite steroide u lečenju ovakvih upala.

Ipak, biljni lekovi nisu čarobni napitak za sve upale spoljašnjeg ušnog kanala. Zapamtite da je biljkama potrebno vreme da deluju. Detaljno se informišite pre bilo kakve upotrebe biljnih mešavina.

Tri prirodna antibiotika za Vašeg psa

Otkriće penicilina je često opisano kao čudo. Dok su ranije inficirane rane, streptokokni faringitis i upala pluća značile sigurnu smrt, danas se ove bolesti uspešno leče. Činjenica da penicilin i današnji antibiotici spasavaju živote se ne dovodi u pitanje.

Ali njihovo korišćenje dolazi sa cenom.

Antibiotici uništavaju crevnu floru i skorašnja istraživanja pokazuju da mnoštvo ovih dobrih bakterija zapravo bivaju trajno uništene, čak i kada se koriste probiotici posle terapije.

„Prekomerno korišćenje antibiotika bi zapravo moglo da podstiče dramatični porast obolelih od gojaznosti, tip 1 dijabetesa, alergija i astme.“

Martin Blaser (Langone Medical Center) ističe da upotreba antibiotika trajno uništava crevnu floru.

Srećom, postoje prirodne alternative. One mogu biti veoma efikasne i mogu pomoći Vašem psu da izbegne komplikacije sa imunim sistemom i bolestima inflamacije koje antibiotici mogu izazvati.

1. Srebrna voda 
„Koloidna srebrna voda je koloid - tečnost u kojoj se nalaze veoma male čestice srebra. Koloid je najbolji način primene srebra u medicini, upravo zato što su ćelije i telesne tečnosti svih živih bića zapravo u koloidnom stanju i zbog toga organizam mnogo lakše prihvata lek koji je već u koloidnom stanju. Klasični lekovi su, međutim, uglavnom u stanju kristala, tako da organizam mora prvo da ih pretvori u koloid da bi ih iskoristio, a to je proces koji se odvija u organima za varenje. Zbog toga većina veštačkih antibiotika usput ubija i korisne bakterije crevne flore. Koloidno srebro se, međutim, apsorbuje u krv veoma brzo i pre dolaska u želudac, tako da ne izaziva ove neprijatne sporedne efekte. Koloidna srebrna voda je prirodan, bezbedan, netoksičan antibiotik, uspešan u uništavanju više od 650 izazivača bolesti, uključujući viruse, bakterije i gljivice/plesni." 
Izvor
Po potrebi, dodajte jednu do dve kašike srebrne vode u vodu Vašeg psa. 

2. Ulje origana
"Origano ulje je najjači biljni antiseptik. Poseduje izražena antibakterijska, antivirusna, germicidna, antiparazitna i antioksidativna svojstva. Dokazano eliminište gljivicu kandidu, bakterije ešerihiju koli, salmonelu, stafilokoke i još preko 20 drugih bakterija, medju kojima su Proteus mirabilis, Pseudomonas aeruginosa, Staphylococcus aureus, Staphylococcus epidermidis, Micrococcus flavus, Bacillus subtilis, Enterobacter cloacae, Salmonella enteritidis, Salmonella typhimurium itd.“ 
Izvor
Naučna istraživanja su dokazala da se pozitivno dejstvo ulja origana najviše svodi na karvakrol i timol - ovo su moćni fenoli koji imaju sposobnost da ubiju štetne bakterije i mikrobe.

Može se upotrebiti oralno ili lokalno. Po potrebi, koristite dve do tri kapi tri puta dnevno.

3. Manuka med
Manuka med je monofloralni med koji se proizvodi na teritoriji Novog Zelanda i u Australiji iz nektara Leptospermum scoparium, odnosno mānuka drveta. Pokazao je antibakterijska svojstva. Koristi se u terapeutske svrhe. Metilglioksal je glavni antibakterijski sastojak manuka meda.
Izvor
„Ovaj med ne samo da ima potencijal da ograniči rast patogena, već postoje i dokazi da promoviše lečenje. Nijedan drugi antimikrobni agent ne poseduje ove karakteristike."
Rose Cooper, mikrobiolog

Možete ga koristiti u lečenju rana, posekotina i apscesa. Naučna istraživanja su takođe dokazala da manuka med veoma efektivno leči gastritis i ostale digestivne probleme. 

Izvor teksta: Dogs Naturally Magazine

Borba protiv buva i krpelja - na prirodan način

1. Beli luk
Iako se beli luk već decenijama koristi u alternativnom lečenju, kako životinja tako i ljudi, u poslednje vreme se javila debata oko toga da li psima treba davati beli luk ili ne. „N-propyldisulfide je jedinjenje koje se nalazi u luku (i u manjoj količinu u belom luku) koje, ako se daje u velikim količinama, može izazvati oštećenja crvenih krvnih zrnaca i na taj način nastaju Hajnz telašca. Regularan unos velikih doza ovog jedinjenja mogu da dovedu do hemolitičke anemije."

Da li ovo znači da je beli luk opasan za pse? Ne baš. Bitno je koliko dajete i koliko često.


*Kada ne smete davati beli luk*
- kod pasa koji imaju prethodno postojeću anemiju
- kod pasa kojima predstoji operacija
- kod štenaca koji su mlađi od 6-8 nedelja
- kod pasa koji imaju lupus ili neki drugi autoimuni poremećaj (iako ne postoje istraživanja specifično za pse, centar za lupus Džon Hopkins savetuje da ljudi koji imaju lupus ne konzumiraju beli luk, pa se ista teorija može primeniti i kod pasa) 
Izvor

Preporučene doze:
Dr. Pitcairn (autor knjige The Complete Guide to Natural Health for Dogs and Cats) preporučuje sledeće doze svežeg belog luka:
5 do 7 kg - pola čena
10 do 15 kg - jedan čen
20 do 30 kg - dva čena
35 do 40 kg - dva i po čena
45 kg i preko - 3 čena
Dr. Messonnier (autor knjige Natural Vet’s Guide to Preventing and Treating Cancer in Dogs) preporučule jedan čen na svakih 5-10 kg ukupne težine dnevno za jačanje imuniteta i kao preventivu.

Neke od osnovnih zdravstvenih prednosti unosa svežeg belog luka:
- jača imunitet
- borba protiv virusnih/bakterijskih/gljivičnih      infekcija
- poboljšava funkciju jetre
- snižavanje nivoa holesterola i triglicerida
- kardiovaskularni tonik
Izvor

Izvor

2. Dijatomejska zemlja
Dijatomejska zemlja je sedimentna stena izgrađena od fosilizovanih ljušturica mikroskopski sitnih silicijumskih algi. Često se koristi za čišćenje unutrašnjih parazita (kao alternativa raznim tabletama). Koristite isključivo dijatomejsku zemlju koja je namenjena ljudskom konzumu (možete je lako naručiti putem internet kupovine), jer postoji više vrsta (koje se između ostalog koriste za čišćenje bazena i koja je hemijski tretirana). 

Dijatomejsku zemlju možete naneti direktno na kožu Vašeg ljubimca. Ako je Vaš pas često napolju ili živi u dvorištu i ima svoju kućicu ili boks, dijatomejsku zemlju možete koristiti u i oko boksa ili kućice ili pak po celom dvorištu. Dijatomejska zemlja ne ubija parazite momentalno, već postepeno. Sačinjena je od mikroskopskih čestica koje su izuzetno oštre i ove oštre čestice seku egzoskelet parazita i tako ga dovodi do dehidracije i na kraju ga ubija. Istraživanja sugerišu da je parazitu potrebno otprilike 36 sati pre nego što psu može da prenese lajmsku bolest. 

3. Jabukovo sirće
Jabukovo sirće možete da nanesete direktno na kožu Vašeg psa. Takođe ga možete dodavati u vodu (mala količina će biti dovoljna, mnogi psi odbijaju da piju vodu u kojoj se nalazi jabukovo sirće) ili preko hrane. Jabukovo sirće je prirodni konzervans koji sprečava rast i razvoj bakterija. 



Napravite sami svoj sprej protiv buva i krpelja
1l vode
200ml jabukovog sirćeta
2-3 kapi lavandinog ulja*
prazna bočica sa prskalicom
Sve pomešajte i sipajte u bočicu. Naprskajte svog psa - izbegavajte deo oko očiju, ušiju i uha. Kako biste "osigurali" deo oko vrata i kod ušiju, potopite krpu ili čist sunđer ovom mešavinom i pređite preko tih delova.
*umesto lavande možete koristi: kedrovo ulje ili nemovo ulje

Psi su mesožderi, ne svaštojedi

Da su psi svaštojedi je pretpostavka koju tek treba dokazati, dok je činjenica da su psi po prirodi mesožderi velika istina koju podržava mnoštvo dokaza i teorija. 

Izvor

Ako zavirite u usta svog psa, primetićete velike, impresivne i jako oštre zube. Oni su dizajnirani za kidanje mesa (Feldhamer, G.A. 1999. Mammology: Adaptation, Diversity, and Ecology. McGraw-Hill. str 258.). Psi nemaju kutnjake (molare) koji su pljosnati i namenjeni za žvakanje biljnih vlakna, njihovi kutnjaci su šiljasti. Mesožderi su opremljeni neobičnim grupama zuba u koje spadaju tzv. carnassial teeth (carnassial, adj: (a tooth) prilagođen za sječenje mesa; Izvor) - zadnji gornji i prvi donji kutnjak. Dakle, psi ne žvaću, diznajnirani su da ujedaju, kidaju, seckaju, lome (kosti) i gutaju.
Kljove su namenjene "probijanju" (recimo kada vuk u divljini ulovi plen, on koristi kljove kako bi probio kožu i "otvorio" plen), sekutći za grickanje, premolari za kidanje i kutnjaci za drobljenje (ne za žvakanje) kostiju. Iako je proces domestikacije dosta uticao na temperament današnjih pasa, ono što je ostalo isto i zajedničko sa njihovim precima jeste njihova anatomija i „oprema“ za hranjenje.
Iako je čovek dosta uticao na promenu oblika tela pasa, unutrašnja anatomija i fiziologija, koja odgovara mesožderu, ostaja je ipak ista.


„Psi imaju unutrašnju anatomiju i fiziologiju koja odgovara mesožderu." 
Feldhamer, G.A. 1999. Mammology: Adaptation, Diversity, and Ecology. McGraw-Hill. str 260.

„Oni imaju veoma elastičan stomak koji je dizajniran da drži ogromne količine mesa, kostiju, iznutrica i kože. Njihovi stomaci su jednostavni, sa nerazvijenim slepim crevom. "
Feldhamer, G.A. 1999. Mammology: Adaptation, Diversity, and Ecology. McGraw-Hill. str 260.

Psi imaju relativno kratak probavni trakt i kratko, glatko debelo crevo. Ovo znači da hrana prolazi jako brzo kroz digestivni sistem. Povrću i biljnim materijama je pak potrebno duže vreme kako bi se započeo process fermentacije. Za ovo je potrebno duže debelo crevo, veće i duže tanko crevo i povremeno prisustvo slepog creva. Psi nemaju ništa od navedenog. Umesto toga, njihov digestivni trakt je identičan sa onim jednog mesoždera. Ovo objašnja zašto biljne materije izlaze u istom stanju u kom su i ušle u organizam - prosto nije bilo vremena da se te materije razlože i svare. Ovo je razlog zašto pristalice BARF teorije na neki način obrađuju voće i povrće koje daju svojim psima (ubace ih u blender ili ih malo prokuvaju pa onda zgnječe kako bi se razbio zid celuloze). Ipak, i pored ove "asistencije", davanje voća, povrća pa i žitarica (npr pirinač) se i dalje dovodi u pitanje. 

Digestivni sistem psa u poređenju sa
digestivnim sistemima drugih
životinja
Izvor

"Psi obično ne proizvode neophodne enzime (npr amilazu) kako bi se počeo proces razložavanja ugljenih hidrata i skroba; amilaza u pljuvački je nešto što poseduju i svaštojedi i biljojedi, ali ne i mesožderi. Teret se stavlja isključivo na pankreas, primoravajući ga da proizvede velike količine amilaze kako bi se nosio sa skrobomm, celulozom i ugljenim hidratima u biljnim materijama. Pankreas mesoždera ne luči celulazu koja bi celulozu podelila u molekule glukoze, niti su psi postali efikasniji u varenju i korišćenju biljnih materija kao izvor visokokvalitetnih proteina. Biljojedi rade ovakve stvari.” 
Canine and Feline Nutrition Case, Carey and Hirakawa Published by Mosby, 1995 

Razlike u anatomiji digestivnih sistema
Izvor

Eksperti se slažu da vukovi u divljini jedu biljne materije iz želudaca plena samo onda kada je plen mali pa se jede ceo (kao npr zec, ptica). L. David Mech, koji se smatra najboljim biologom koji se bavi vukovima, u svojoj knjizi (Wolves: Behaviour, Ecology, and Conservation 2003) ponašanje vukova tokom hranjenja opisao je ovako:

“Vukovi obično uranjaju u telo plena...i konzumiraju veće unutrašnje organe kao što su pluća, srce i džigerica. Burag (jedan od četiri želudaca kopitara) obično biva probušen i njegov sadržaj se prosipa. Vegetacija u crevima ne zanima vukove, ali sam stomak i creva se jedu."

Ako hranimo pse kao da su ljudi (svaštojedi) stavljamo dodatni pritisak na pankreas - on sada mora više i teže da radi kako bi organizam iole pokušao da svari skrob i ugljene hidrate, umesto da proizvode normalne količine enzima koji su potrebni za varenje proteina i masti (koje, u ishrani sirovim namirnicama, počinju same da se vare kada se njihove ćelije cepaju prilikom cepanja i kidanja mesa i njihovi enzimi bivaju pušteni). 

"Naši psi nemaju dobre bakterije koje su potrebne da bi se razgradili celuloza i skrob. Kao rezultat toga, većina hranljivih materija koje se nalaze u biljnim vlaknima nisu dostupni za pse. Ovo je razlog zašto proizvođači granula dodaju ogromnu količinu sintetičkih vitamina i mineralija.” 
Lonsdale, T. 2001. Raw Meaty Bones

„Psi su fiziološki toliko slični vukovima, da se u studijama o vukovima često koriste kao fiziološki model za razne telesne procese." 
Mech, L.D. 2003. Wolves: Behavior, Ecology, and Conservation

Izvor

„Pored toga, psi i vukovi dele 99.8% DNK sličnosti."
Wayne, R.K. Molecular Evolution of the Dog Family

“Psi su nedavno preklasifikovani kao Canis Lupus familiaris od strane Instituta Smitsonijan, stavljajući ga u istu vrstu kao sivi vuk, Canis Lupus.”Wayne, R.K. "What is a Wolfdog"

“Pas je, po svim naučnim standardima i prema evolucionoj istoriji, pripitomljen vuk.” Feldhamer, G.A. 1999. Mammology: Adaptation, Diversity, and Ecology. McGraw-Hill. str 472.)

„Oni koji insistiraju na činjenici da psi ne potiču od vukova moraju da pobiju brdo naučnih dokaza koji zaključuju da su vukovi preci pasa. I, kao što smo već utvrdili, vuk je mesožder. Kako se unutrašnja fiziologija psa i vuka ne razlikuje, psi imaju iste fiziološke i nutritivne potrebe kao i mesožderi, koji moraju da konzumiraju glavne delove biljojeda, osim biljnih materija u digestivnom sistemu, kako bi pravilno rasli i održavali svoja tela."

Mech, L.D. 2003. Wolves: Behavior, Ecology, and Conservation

Neki ljudi su pod utiskom da bakterije koje se nalaze u sirovom mesu mogu da naude psu. AKO Vaš pas ima imunokompromitovan sistem ili neki zdravstveni problem izazvan ovim stanjem, bakterije mogu da predstave problem, pa bi prelazak sa granula na sirovo trebalo da bude postepen i pažljiv.

Psi su iznenađujuće dobro opremljeni da se nose sa bakterijama. Njihova pljuvačka sadrži antibakterijska svojsta; sadrži lizozim, enzim koji uništava štetne bakterije. Njihov kratak digestivni trakt je dizajniran da brzo „progura“ hranu i bakterije, tako da bakterije nemaju vremena da se kolonizuju. Ekstremno kisela sredina u stomaku takođe uspešno sprečava kolonizaciju bakterija.

Izvor:

Dr Jeanette Thomanson

Prelazak sa granula na sirovo

Burag, pileće nogice i jaje

Prelazak na ishranu sirovim namirnicama može da bude veoma lak ukoliko se držite nekih osnovnih smernica. Možda ćete u početku naići na neke poteškoće i to je sasvim razumno. Svaki pas je drugačiji i drugačije će reagovati na "veliku promenu". Mnogi psi koji su naviknuti na granule znaju da budu jako izbirljivi oko hrane, pa je moguće da će ovo da oteža prelazak.

„Granule sadrže aditive kako bi priklili nekvalitetne sastojke. U te aditive spadaju MSG (hydrolyzed protein), šećer, so, propylene glycol (derivat antifriza) i mnoge druge hemikalije. Ako je vaš pas „zavisnik“ granula, a vi želite da ga prebacite na sirove namirnice, pomoći će Vam da granule uporedite sa brzom hranom. Nije zdravo da svaki obrok čini brza hrana i svakako nije neophodna.“

 Izvor: Dogs Naturally Magazine

Imajte na umu da je prelazak sa granula na sirove namirnice postepen proces i da je ponekad potrebno dosta strpljenja. Zapamtite da ovim obezbeđujete najbolju ishranu koja je moguća za Vašeg psa.

Obavežite se!
Jednostavno počnite. Nemojte mnogo razmišljati, to će Vas samo bezpotrebno opteretiti.
Nemojte uporedno da hranite granule i sirovo. Od mnogih ćete čuti da se sirovo meso brže vari od granula - zapravo se sirove namirnice vare "normalnom" brzinom, a granule su one koje su kompleksnije i digestivnom sistemu potrebno je mnogo više vremna kako bi ih razložio. Ako ih hranite zajedno, dovešćete telo u zabludu - neće znati šta to zapravo treba da svari. Ovo će samo bezpotrebno nadražiti želudac. Ako ne želite da bacite granule koje imate, možete ih odneti u azil, donirati nekoj od organizacija za zaštitu životinja ili pak odneti na Veterinarski fakultet.

Pripremite se!
Kako bi Vam prelazak bio što lakši, kupite sve što Vam je potrebno na vreme. Raspitajte se po mesarama o popustima na veće količine. Mnogo je isplativije kupovati na veće i onda staviti u zamrzivač, nego svakodnevno kupovati. Potrebno je neko vreme da uđete u štos, ali vremenom će Vam biti sve lakše. Upoznaćete se sa lokalnim cenama i nabavka će Vam biti lakša i isplativija.

Računajte!
Ono što se najčešće preporučuje jeste da hranite psa količinom koja čini 2-3% od ukupne idealne težine odraslog psa. Ovo je samo smernica, pas sa ovom računicom može da se ugoji, a može i da smrša. Količina će takođe zavisiti od nivoa aktivnosti psa. Vremenom ćete moći da prilagodite količinu koja odgovara Vašem psu. Za štence važi drugačije pravilo - hranite 10% njegove trenutne težine. Kod štenaca je bolje da dajete nekoliko obroka dnevno - idealno bi bilo 3-4 obroka. Opet, svaki pas je individualan. Vremenom ćete videti koja količina najviše odgovara Vašem psu.
Ono što se najčešće preporučuje jeste hranjenje u sledećim proporcijama:

80% mišićnog mesa
10% iznutrica
10% kostiju

Ovaj model se popularno zove PMR (Prey Model Raw) jer odgovara prosečnoj količini kostiju, iznutrica i mesa plena u divljini. Ovo su opet samo smernice i tu su da Vas upute na pravi put. Vremenom ćete sami dobiti osećaj koliko čega i koliko često. Ovu računicu možete balansirati dnevno (što znači da biste svaki dan hranili meso, malo iznutrica i malo kostiju) ili nedeljno (što znači da biste recimo uveli jedan ili dva dana u nedelji kada ćete hraniti iznutrice i neki dan kada ćete davati kosti, ostatak nedelje će uglavnom činiti obroci od mesa (i možda suplemenata)).

Počnite sa jednim izvorom proteina. To može biti piletina, junetina, ćuretina, zečetina ili bilo koje drugo meso koje vam je dostupno.

SVINJETINU NIKADA NEMOJTE DAVATI U SIROVOM STANJU, PRETI OPASNOST OD LAŽNOG BESNILA!

Što se tiče iznutrica, najvažnije je da dajete jetru odnosno džigericu. Ona treba činiti 5% od onih 10% koje smo gore naveli. Pored džigerice u organe spadaju bubrezi, pluća i gušterača. Srce i želudac ne ubrajamo u organe, oba spadaju u mišiće.
Svo meso koje ste nabavili direktno iz klanice ili ste sami ulovili (ili dobili/kupili od nekog lovca) morate zamrznuti na minimu 2 ili 3 nedelje kako bi se ubili svi mogući paraziti. Meso koje kupujete u supermarketima ne morate zamrzavati.
Nije preporučljivo da hranite „teške“ kosti - u ovu kategoriju spadaju svi zglobovi. Postoji opasnost da će Vaš pas slomiti zub. Što se tiče mlevenog mesa, ono ne bi trebalo redovno da se nalazi na dnevnom meniu. Nikada ne znate šta se zapravo tu sve nalazi, a dodatno, rad vilice se nimalo ne stimuliše.
Neko nezvanično pravilo prilikom odabira kostiju sa ili bez mesa jeste da nikada ne bi trebalo da dajete komade koje bi Vaš pas mogao da proguta iz jednog zalogaja. Na ovaj način ćete izbeći blokadu ili pak gušenje. Tako, ako imate većeg psa, izbegavajte pileće vratove i batake, jer bi psi mogli cele da ih progutaju. Sam čin žvakanja kostiju je jedna od mnogih prednosti ishrane sirovim namirnicama. Cilj ovakvog načina ishrane (PMR) jeste oponašanje prirodnog ponašanja divljih kanida. Ona se razlikuje od popularne BARF metode koja uključuje svakodnevno dodavanje voća, povrća i mlečnih proizvoda. Debata o tome koja metoda je bolja i zdravija traje godinama. Odlučite šta će najviše odgovarati Vašem psu, a ne Vama.
Držite se jednog mesa prve dve nedelje (ili onoliko koliko je potrebno da pas dobije dobru stolicu). Stolica će vam biti najbolji indikator da li hranite dovoljnu količinu mesa/iznutrica/kostiju. Ako je stolica suviše bela, suva onda ste hranili previše kostiju. Ako je pak suviše mekana, onda niste hranili dovoljno kostiju ili previše organa.
Kod nekih pasa, prelazak će biti teži nego kod drugih. Možda će par dana sve ići po planu, a već petog dana imaćete problema. Psi koji su dugo bili na granulama teže podnose prelazak. Digestivni enzimi moraju tek da se naviknu na ovaj nov način ishrane, a to može da potraje. Postoji nekoliko stvari koje možete da date psu kao dodatak početnih nedelja (ili kad god miliste da ima problema sa želucem i varenjem), a to su recimo sok od aloe vere (uzmite onaj koji je 100% prirodan i bez ukusa) - dnevno dodajte nekoliko kašika ovog soka u vodu vašeg psa; ili srebrna voda (koju možete naći u apoteci, a jako je korisna stvar) - dnevno dodajte jednu kašiku u vodu vašeg psa. Nemojte se plašiti proliva ili pak povraćanja, sve je to deo procesa i navikavanja. Ipak, ako ovo stanje potraje više od dva dana, obratite se veterinaru.
Onda kada se Vaš pas navikne na nov protein (stolica je uredna, nema povraćanja) možete da pređete na sledeću vrstu mesa. Ponovo sačekajte da se pas navikne (1-2 nedelje) i možete preći na idući protein (neku drugu vrstu mesa). Kada se navikne i na treću vrstu mesa, možete pokušati da mu date ribu. Papaline bi bile odličan početak. Psi umeju da budu jako izbirljivi što se tiče ribe. Ili miris ili pak tekstura im je jako odbojna. Za početak možete da je sameljete i ponudite je u kombinaciji sa nečim što znate da Vaš pas voli.

U mnogim knjigama i priručnicima se otprilike u ovo vreme kreće sa davanjem iznutrica. Međutim, mnogi vlasnici su sa iznutricama počeli već u drugoj ili trećoj nedelji prelaska. Krenite sa jako malom količinom jetre (jetra je jako bogata, ako date suviše jetre, pas lako može da dobije proliv, isto važi i za većinu ostalih organa, kao i za srce). Ukoliko pas odbija da jede jetru, možete je staviti u blenderi napraviti "pire" koji ćete dodati u nešto što Vaš pas voli. Budite uporni. Ako psa hranite dva puta dnevno (recimo ujutru i uveče) i on ujutru odbija da pojede jetru, ponudite mu je ponovo uveče. Ako je i tada odbije, pokušajte ponovo sutradan.
Od ove tačke možete nastaviti da uključujete razne vrste mesa i razne organe.
Nešto što je jako bitno u ishrani sirovim namirnicama jesu digestivni enzimi koji će znatno olakšati prelazak kako Vašem psu, tako i Vama. Najbolji izvor digestivnih enzima svakako je burag (prvi predželudac želudaca kopitara). Nažalost, kod nas ga je još uvek teško nabaviti. Digestivne enzime možete naručiti sa interneta u obliku tabletica ili praha.

Iako je ovaj način ishrane još uvek jako kontroverzan kod nas i povezan sa mnogim mitovima, neosporivo je da predstavlja najprirodniji način ishrane naših pasa.